MANILA (Filipini) – Posle 21 godine, Svetislav Pešić je pronašao put do još jednog finala FIBA Svetskog kupa. Legendarni stručnjak je održao trenersku kliniku u polufinalu kojom je srušena Kanada 95-86 i zakazan sudar sa Nemačkom u finalu.

Ali, kako je tačno Srbiji ovo pošlo za rukom? Zašto su uvek bili korak ili dva ispred Kanade? I da li im je sve vreme u sastavu bio MVP ovog Svetskog prvenstva?

Da zaronimo u ova pitanja.

#1 Odbrana donosi titule

Iz perspektive stare škole, zvuči suludo da je tim koji je dopustio protivniku 86 poena zapravo pobedio zahvaljujući odbrani. Ali to je zaista bio slučaj, Pešić je dobio šahovsku partiju, a Srbija je izgledala kao da je uvek nekoliko poteza ispred Kanade od početka do kraja.

Očigledan plan koji funkcioniše za Srbiju jeste da se vrši pritisak na loptu tokom svih 40 minuta. To rade tako što stave Ognjena Dobrića, krilo, na protivničke plejmejkere, a sa njegovom visinom i pokretljivošću, sposoban je da sa lakoćom juri momke kao što su Rokas Jokubaitis ili Šei Gildžus-Aleksander.

Dobrić zna da može da pruži maksimum. To je Pešićev stil kao trenera, objasnio je Dobriću ulogu koju traži od njega, a 28-godišnjaku ne smeta da od podbacivanja krene „ol-in“, žrtvujući, prilikom defanzivnog pritiska, energiju za tim bez traženja previše toga u napadu.

A kada se Dobrić umori, Gildžus-Aleksander ne dobije priliku da se odmori i udahne vazduh. Razlog je taj što u igru uđe defanzivni specijalista, Aleksa Avramović i radi isto što i Dobrić - pritisak, pritisak, pritisak, konstantan, beskonačan, neumoran pritisak na loptu.

Pod konstantnim pritiskom, SGA je završio utakmicu sa 15 poena i devet asistencija. Nije loše, uopšte – ali daleko ispod njegovih 30,5 poena koliko je prosečno postizao u prethodna dva meča.

Ali, odbrana na Šeju jedan-na-jedan nije jedini razlog zašto je Srbija zaustavila Kanadu. Pogledajte ovaj klip koji vam pokazuje neverovatnu košarkašku inteligenciju Stefana Jovića. Ništa mu se ne piše u statistici za ovo što je uradio, ali je uspeo da poremeti tok napada tako što je izbio loptu, a onda doneo presudnu odluku da napuni reket i spreči šort-rol, kockajući se ostavljajući Ar Džej Bereta potpuno otvorenog na šutu iz ćoška.

Ovo se desilo na početku utakmice, što je pokazalo jasan plan Srbije da skuplja u odbrani, zatvori prodore i živi, ili umre, od šuteva Bereta i Dilona Bruksa. Šutirali su 16-6 za tri poena, što nije toliko užasno, ali, hej, to je 16 poseda manje za Kanadu da ima bolje pozicije za veće procente uspešnosti.

To je mnogo. Posebno ako se konstantno trudiš da smanjiš prednost Srbije od 10-12 poena tokom cele utakmice.

#2 Promena paradigme

Do sada, ako si želeo da dođeš u šansu da pobediš tim pun NBA zvezda, ideja je bila da se uspori tempo, da im ne dozvoliš da se rastrče po otvorenom terenu i tako dobiju gomilu poena. Iscedi sve 24 sekunde, nateraj ih da rade u odbrani, uvedi ih u nervozne minute svojom smirenošću kao što je to radila Grčka 2006.

Zato su Kanada i SAD imale sličan plan pred polufinala protiv Srbije i Nemačke. Trkom ih izbacite iz arene, punom brzinom, svih 40 minuta, ignorišite žute zastavice i upozorenja od pit-ekipe da su se gume potrošile, pronađite u sebi Maksa Ferštapena i vozite.

Ima jedan problem: Koji je plan B ako protivnik uživa u trci više nego ti?

Paradigma se promenila, Litvanija je to već pokazivala u pobedi nad SAD, da ako rasporediš minutažu igrajući sve vreme brzo i fizički jako, drugi tim će se naći u problemu.

Da biste u tome uspeli, morate da kontrolišete defanzivni skok kako bi vam to dalo startnu prednost. Srbija je to uradila savršeno, sa deset (!) defanzivnih skokova Nikole Milutinova! Nadskočio je celu Kanadu 10-7 pod srpskim košem i veliki je razlog zašto je Kanada imala samo šest poena iz druge šanse – daleko ispod 13,3, što je bio njihov prosek na Svetskom prvenstvu pre ove utakmice.

Kontrola skoka, kontrola tempa utakmice. Kanada nikada nije bila u poziciji da to uradi, Srbija (takođe i Nemačka) je bila Ferštapen dana i to se neće promeniti, s obzirom da je Pešić već hvalio njihovih 25 poena iz tranzicije po meču na ovom Svetskom prvenstvu.

Poslednja stvar, mora da se čuva lopta, da se izdrži pritisak odbrane i ne prave izgubljene lopte iz kojih bi protivnik imao lake poene u kontri. Srbija je i u tome uspela. Isto kao i Nemačka protiv SAD.

#3 Zaboravili ste Bogdana?

Teško je opisati šta srpskim medijima i navijačima znači kada vide Bogdana Bogdanovića u dresu reprezentacije. Ni najmanje ih nije iznenadila njegova MVP kampanja u Manili, gde je trenutno na proseku od 19,4 poena, 4,6 asistencija, 3,3 skoka i 2,3 ukradene lopte po utakmici.

Ali, tu je još i ovo.

To što je Bogdanović šesti igrač – i to izvanredan, ako smemo da dodamo – u NBA, ne znači da nije sposoban da bude plejmejker na najvišem nivou. Plejmejker u smislu da je igrač koji uvek donosi prave odluke, ne kao alternativa na mestu jedinice.

Bogdan je kompletan paket. On je zaista jedan od najboljih igrača u FIBA košarci u poslednjih deset godina i toliko je pun samopouzdanja kada nosi taj dres SRBIJE, da ste šokirani ako promaši šut.

I obratno, saigrači imaju toliko vere u njega da će mu rado uručiti loptu čak i ako šutira 13-1 trojke kao što je protiv Italije. On je njihov vođa, njihov kapiten, on je krosover Dejana Bodiroge, dugačko dodavanje Vlada Divca, koš za pobedu Miloša Teodosića, šut Saleta Đorđevića – sve u jednom.

Ljudi imaju naviku da daju nadimke kao što su FIBA Peti, ili FIBA Furnije momcima koji uvek ubace u veću brzinu noseći dres reprezentacije u odnosu na NBA.

Vreme je da na listu ubacimo i FIBA Bogdana, jer ono što radi sa državnim timom nije ništa manje od senzacionalnog.

FIBA